Клепало

На Велики петак у свим православним храмовима одјекује звук клепала.

Клепалом се означава позив за ноћна и дневна богослужења. Кад чују клепало сви монаси окупљају се у католикону, главном манастирском храму на заједничку молитву.

После литургије на Велики четвртак престаје звоњење звона. У неким манастирима звона се обредно вежу конопом.

Током Страствене недеље, од Великог четвртка до Васкрса, кад су звона везана, братство се клепалом позива на богослужење.

Звона су вековима су међу Србима била не само средство за позивање на богослужења већ и главни медиј за преношење важних информација: доласку непријатеља, пожарима, рату, миру, добру и злу.

У турско време звона су била забрањена. Нека је скинуо сам народ и закопао их не би ли их сачувао, а друга су носили Турци да их претопе у топове.

За Србе, али и остале православне хришћане звук звона је био исто што и звук слободе. Тек после ослобођења од Турака у српским крајевима поново су се огласила црквена звона што је уједно значило и долазак слободе.

У време док су звона била забрањена на молитве се позивало клепалом.

Клепало се користило и изван манастира и цркава. Свако село имало је своје клепало. Зборно место, где су организовани збегови, где се народ обавештавао и договарао. Код клепала понекад је и коло играло.

Данас се клепала углавном налазе у портама манастира.

У Хиландару пре свитања, кад братство манастира чује звук ово клепала, устаје из својих келија и окупља се у храму Ваведења Пресвете Богородице.