Први запис о Косовском боју

Први запис о Косовском боју 1389. године исклесан је на каменом стубу који је на Газиместан постављен 1402. године после Ангорске битке.

Сматра се да је натпис сачинио Стеван Високи, деспот српски и син кнеза Лазара. Запис је написан као похвална песма у форми апострофе проткане црквеном поезијом и витешком епиком.

Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу који се налази уз Споменик косовским јунацима на Газиместану.

Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш“.

У натпису на каменом стубу велича се храброст и духовност кнеза Лазара, а његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени.

„Човече који српском земљом ступаш,

било да си дошљак или овдашњи,

ма ко да си и ма шта да си,

када дођеш на поље ово,

које се зове Косово,

по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,

те са њима и камену природу,

мене крстозначног као стег,

видећеш како посред поља управно стојим.

Да не проминеш и да не превидиш

као нешто залудно и ништавно,

но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,

и размотри речи које ти преносим,

и из тога ћеш разумети због ког узрока

и како и зашто ја стојим овде,

јер истину ти говорим,

ништа мање од живога,

да ћу вам изнети у суштини све што се збило.

Овде негда бејаше велики самодржац,

чудо земаљско и рига српски,

звани Лазар, кнез велики,

побожности непоколебими стуб,

доброразумља пучина и мудрости дубина,

огњени ум и заштитник странаца,

хранитељ гладних и миловање ништих,

скрбних миловање и утешитељ,

који воли све што хоће Христос,

коме иде сам по својој вољи

и са свима својим безбројним мноштвом,

колико је под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,

мужеви, ваистину, у речи и у делу

који се блистају као звезде светле,

као земља цветовима шареним,

одевени златом и камењем драгим украшени,

многи коњи изабрани и златоседлани,

сведивни и красни коњаници њихови.

Свеплеменитих и славних

као какав добри пастир и заштитник,

мудро приводи духовне јагањце

да у Христу добро скончају

и приме мучења венац

и вишње славе учесници буду.

И тако сложно велико безбројно мноштво

скупа с добрим и великим господином,

добром душом и вером најтврђом,

као на красну дворану и многомирисану храну

на непријатеља се устремише

и праву змију згазише

и умртвише дивљу звер и великог противника

и неситога ада свејадца,

велим Амурата и сина његова,

аспидин и гујин пород,

штене лавово и василсково,

па са њима и не мало других.

О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова,

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна. ”