Бугари никада нису заборавили Србима пораз код Велбужда. Срби су предвођени краљем Стефаном Дечанским и његовим сином Душаном потукли до ногу бугарске трупе у суботу 28. јула 1330. године и остварили највећу победу и историји средњовековне Србије.
Убрзо после историјске победе код Велбужда, Србија предвођена младим краљем Душаном, постала је најмоћнија сила на Балканском полуострву.
Уочи битке са Бугарима, српски краљ Стефан Урош III Дечански дошао је у Старо Нагоричино и у цркви коју је подигао његов отац краљ Милутин целу ноћ се молио пред иконом Светог Ђорђа.
Ујутру је причестио војску и кренуо на Бугаре.
Срби су извојевали велику победу а у боју је погинуо бугарски цар Михајло III Шишман. Стефан је наредио својим војницима да достојно сахране бугарског цара који је пренет баш у Старо Нагоричино и сахрањен у порти цркве.
Бугари никада нису заборавили овај догађај, сматрајући га можда и највећим поразом у њиховој историји. После шест векова бугарска војска коначно је дочекала да умаршира на српску територију коју је кренула да заузме у 14. веку.
У време Великог рата 1917. године, Бугари, који су окупирали део Србије после повлачења српске војске преко Албаније, дошли су у Старо Нагоричино и почели да копају око цркве Светог Ђорђа. Тражили су гроб цара Михаила Шишмана. Прекопали су целу порту, копали су чак и у цркви, али цара нису нашли.
Црква Светог Ђорђа, бисер Милутинових неимара из 14. века, скривена је међу брежуљцима изнад Куманова у селу Старо Нагоричино.
Краљ Милутин подигнуо је овај предивни храм као своју задужбину 1313. године, у славу велике победе над Турцима.
Подигнута је на темељима старе цркве, која потиче из 1071. године и коју је изградио византијски цар Роман IV Диоген, деда Светог Саве по мајчиној линији.
Изнад улазних врата у цркву Светог Ђорђа у великом каменом надвратнику уклесан Милутинов ктиторски натпис, а његови монограми красе капителе два стуба у западном улазу цркве.
Фреске у цркви завршене су 1318. године у време игумана Венијамина, а цео фрескопис су довршили сликари Еутихис и Михаило.
Храм је саграђен у облику уписаног крста са једном куполом на средини и четири мање са полукружном апсидом на источној страни.
Иконе су рађене специфичном ал фреско техником директно на малтеру што овај фрескопис чини јединственим међу српским црквама.
Црква је практично била непозната широј јавности све до 1927. године када су Старо Нагоричино посетили бројни светски византолози који су те године дошли у Београд на светски конгрес.
Француски стручњак Мије када је видео цркву и фреске у њој одлучио је да продужи боравак у Нагоричину. Пажљиво је данима проучавао дело Милутинових неимара а после повратак у Париз, писао је радове о предивним фрескама из цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.
Волим да знам 